Polako prikupljam recepte za sve slatkiše koje želim svojoj porodici da pripremim za vreme novogodišnjih praznika. Istovremeno razmišljam šta ću sa klijentima i vežbačima joge kada je u pitanju novogodišnje darivanje. Surfujem po internetu, u potrazi za super idejama. Predlozi za kolače da nisu previše zahtevni, a opet slatki i ukusni, a za moje drage klijente i vežbače, pa želim za kraj ove godine da im se zahvalim za vreme i energiju koju su poklonili našem odnosu, terapiji i vežbanju, da ih podržim da nastave istim intenzitetom.
Dok plovim u svim tim šljokicama, predivnim dekoracijama, oblicima, skoro da mogu da osetim miris i ukus svih tih neodoljivih poslastica koje mi iskaču iz ekrana. Ne mogu da se otmem utisku da mi još nešto iskače iz ekrana, a nije političkog karaktera.
Kraj godine, vreme je za novogodišnje odluke!
Primećujem sve više ponekad nasmejanih, ponekad ozbiljniih, pa čak i zabrinutih lica koji pričaju o tome koliko je važno imati novogodišnje odluke. Naravno, upadam i ja u taj tornado koji kupi sve koji mu se nadju na putu.
Razmišljam o odlukama, razmišljam o tome šta i koliko želim u novoj godini. Moram priznati da dok razmišljam osećam nelagodu. Ta nelagoda mi deluje privlačnije od razmišljanja o odlukama. Želim da istražim zbog čega se tako osećam.
Unutrašnji glas u meni govori da sam požurila, da bi bilo lepo kada bih se prvo pozabavila godinom koja je na izmaku. Nekako moram otići par koraka unazad da bih mogla da idem napred (kakva psihoterapijska poruka).
Dobro, kažem glasiću koji je sve glasniji u meni. Hajde Ivana da čujemo na čemu si sve zahvalna u godini koja se polako primiče kraju. Medjutim, glasić kaže: „Mani me te racionalne zahvalnosti, prvo rezimiraj celu godinu”. Kao svako dete, koje poštuje autoritet poslušno se bacam na zadatak.
Da vidimo, novu godinu 2023. dočekala sam sa odlukom da ću više voditi računa o sebi. Ne treba ženi mnogo da donese takvu odluku. Mogu da se pohvalim da sam prilično zadovoljna, ali to mi nije više važno. Počinjem da razmišljam o onome što mi je važno, a to su svakako ljudi. Početkom godine shvatam da je najznačajnijoj osobi u mom životu 70-ti rodjendan, želim da joj priuštim nešto zbog čega će znati da sam srećna što je izabrala da bude moja majka. Poželela sam da je brat i ja odvedemo u Pulu, grad u kom se rodila i živela 13 godina i koji nije posetila predhodnih 30, neprocenjive su suze radosnice moje majke dok čita svoju rodjendansku čestitku.
Nakon toga moj poslovni saradnik i prijatelj omogućili su mi još dva divna poslovna putovanja koja uvek ostave nezaboravne uspomene. U junu sam sa sinom otputovala u London, oboje smo se tresli od uzbudjenja u avionu. Na tom putovanju sam shvatila da sam jako ponosna koliko je savestan i snalažljiv. Bila je to sjajna prilika da upoznam svog sina u drugačijim okolnostima i shvatim koliko sam srećna što je moj. Putovanje u Englesku me vratilo u vreme kada sam imala osećaj da smo nas dvoje sami, da sve što imamo je jedno drugo. Naš svet, koji smo stvorili samo za nas i tu može da prisustvuje samo neko sa zlatnom propusnicom. Takodje su me oduševili potezi nekih ljudi koje nisam ni poznavala, a koji su nam se našli onda kada nam je to bilo potrebno. Još jednom sam potvrdila svoju odluku da verujem da su ljudi primarno dobri, spremni da pomognu.
Tokom leta otišli smo na more. Prvi put je naš pas putovao sa nama. Taj prelazak preko granice, za mene je bio kao da nosimo nedozvoljenu robu. Svi u autu su mogli da osete moju uznemirenost, mogla je da se seče makazama. Pošto je sve prošlo kao podmazano mogla sam konačno da se opustim. Naš pas Ria od oca haskija i majke neke ulične šmizle je proplivala u moru ove godine. Za nekog možda glupost, ali meni su se suze slivale niz obraze dok sam je posmatrala kako hrabro osvaja more, talase i uživa u hladjenju, s obzirom da je napolju bilo 38 stepeni.
Septembar je doneo nove izazove. Iako smo koleginica i ja još godinu dana ranije uplatile kongres psihoterapeuta koji se održavao na Malti, nismo ni sanjale kakav provod nas tamo čeka. Otkrila sam koliko je moja bivša terapeutkinja, a sadašnja koleginica strava lik. Intuitvno sam znala da je super osoba, ali kada si sa nekim u sobi, delite fen, kremu za lice i čokoladice, tek tada možete zaista da potvrdite ono što ste slutili da druga osoba poseduje kao kvalitete. Kongres na Malti mi je doneo neka nova znanja, nove kolege, a još važnije nova prijateljstva. Želim da nastavim sa edukacijom i usavršavanjem. Osećam da sam spremna da širim svoje vidike, prikupljam nova znanja i veštine.
Ušli smo u poslednji kvartal godine, a ja sam shvatila da postoji još jedna osoba sa kojom želim da stvorim neke nove uspomene, pa još ako može na nekom lepom putovanju. Reč je naravno o mom mužu sa kojim živim u vanbračnoj zajednici. Putovanje na Siciliju je bilo baš nešto o čemu smo već neko vreme zajedno maštali. Sve se namestilo, stvari su tekle glatko. On je osoba sa kojom najradije putujem. Sve moje razmažene potrebe on ispuni, ima strpljenja za mene i nikad, ali baš nikad ne nabija pritisak. Može cannoli i amerikano, može pasta i vino, može vožnja duž obale, može i do vrha Etne.
Dok kucam ove redove shvatam da ne može bez emocija, shvatam koliko je važno otići korak nazad, makar ti koraci bili mučni i neprijatni zato da bi se pogled u budućnost razbistrio.
Dok sam ja htela taksativno da nabrojim sve što mi je obeležilo 2023, emocije su same nadolazile sa svakom slikom koja se pojavljivala na mom mentalnom ekranu. E sad mogu iskreno da kažem koliko sam zahvalna svim ljudima koji me okružuju. Onima što me uče kako treba, ali i onima što me uče kako ne treba.
Još jednom sam sebi ponovila ono što često kažem svojim klijentima. A to je da čovek nije ostrvo, da možemo bez drugih, medjutim najlepše je deliti. Deliti noći i dane, osmehe i suze. Deliti sladoled i kiflu, pogled i dodir.
A šta je sa odlukom?
Moja odluka za 2024. je da udjem u novu godinu bez značajnih odluka. Poslednjih par godina su bile veoma značajne za moj život. Takoreći svaka je imala svoj mračni deo i svoj svetli deo. Ponekad sam ja aktivno učestvovala u tome da tako bude, a ponekad su se stvari jednostavno tako namestile.
Mislim da je ispravno nemati odluku, da je dovoljno samo želeti i sanjati. Ostaviti malo prostora sudbini da umeša svoje prste. Verovati u sebe, verovati u put koji biramo i koji nam se nameće.
Neki koučevi bi me sad žestoko iskritikovali, posebno oni koji su usmereni na biznis, ali ja kao psihoterapeut biram da svojim klijentima, pa i sebi ostavim prazne stranice koje će se ispisivati spontano i bez novogodišnjeg pritiska. Ispisivati snovima i željama, saznanjem da svaka godina donosi lepe i ružne trenutke i da nijedna odluka to ne može promeniti.
